Moj komšija Besim

0
587

Subota ujutru, podižem roletne, sunčevi zraci ulaze u moju spavaću sobu.

Prvi prolećni dan. Dok se umivam i sređujem za još jedan radni dan, misao koja mi prolazi kroz glavu, kako će mi proći ovaj divan Prvi prolećni dan.

Izlazim na terasu i gledam, ljudi sa decom šetaju ulicom, udaljini pogled sa terase mi odlazi u pravcu Divčibara, pre njega Obrenovcu, sa leve strane put ibarske magistrale, a desno u pravcu srema.
I dok tako gledam i uživam u ovom divnom danu i pogledu, dole na ulici čujem dobro poznat glas :
“ Dobro Jutro komšija „.
Pogled mi se spušta ka ulazu stambene zgrade u kojoj živim, gde čujem meni dobro poznat glas.
Da da, to je moj komšija Besim.
Čovek od metar i šezdeset nešto visine, mršave konstitucije, u narandžastoj uniformi, sa aplikacijom GRADSKA ČISTOĆA.
U toku je razgovor Besima i jedno starijeg komšije.
Dok čisti našu ulicu, odgovara starijem komšiji kako mu je.
“ Šta da ti kažem komšija, do pre dva meseca radio sam noćnu smenu na džu-boksu ( kamion za pražnjenje kontejnera), nisam mogao više, svaku noć neko nas gađa kesama punim vruće vode, psuju nam majku, nervozni vozači u jutarnjim satima, koji se vraćaju iz kafane i noćnog života, hoće da nas biju, jer nemaju vremena da sačekaju da ispraznimo kontejner, koji smo počeli da praznimo, nazivaju nas ljudi svakakvim imenima, pred nama namerno bacaju smeće pored kontejnera, a ne u njega. Znaš komšija mene nije sramota moga posla, ja ga časno i pošteno radim, od njega hranim 5-dece sebe i ženu, ali mi nije jasno šta ti ljudi dobijaju vređajući nas“.
Slušam njihov razgovor, ne javljam se Besimu namerno, jer želim da čujem priču do kraja, da vidim koliki može biti ljudski bezobrazluk. U glavi mi misao, pa da, najlakše je sirotinju vređati, napadati, glumiti ludilo nad ovim ljudima koji rade posao od koga se nekom okreće želudac.
Posao fizički težak i naporan. Non stop izloženi raznim vidovima bolesti, zaraza i oboljenja.
Dok tako slušam priču između njih dvoje, levo od njih iz ulaza zgrade preko puta, pojavljuje se fin mladić, obučen u stilu 90-tih, ubrzanim koracima kreće u njihovom pravcu, sa kesom u ruci, priča na mobilni telefon: „alo brate, gde si, vidi stižem, zaglavio sam sinoć sa jednom ravom ( rava=kurva), ma pričaČuti ( umesto pričaćuti), ubili smo se od alkohola i seksa, vidi ni dva sata nisam bacio sovu, evo idem od nje, čekaj me u kafiČu da ti ispričam detalje, stižem za 15 minuta“ .
Fini i kulturni mladiČ ( Č umesto Ć), lepo vaspitan od strane roditelja i društva u kome se očito kreće, dok preko mobilnog prenosi svoj herojski hvalospev, o sebi i svom muškom podvigu, očitoj nekoj „BUDALI“ poput njega, kesu u kojoj je očito bilo smeće, baca na par metara od kontejnera.
Besim uvek sa osmehom na licu, mirnim i tihim glasom, obraća se starijem komšiji sa kojim je do tada pričao : “ eto komšija, ovako je svaki dan, teško im da ubace smeće u kontejner“. Fin kulturni momak obučen u stilu 90-tih, očito je čuo i ako se njemu niko obratio nije, kreće sa finim obraćanjem: “ A šta ti hoćeš smećaru? Šta ti nije jasno? Šta je bilo? Imaš neki problem samnom?
Besim i stariji komšija ne obraćajući pažnju nastavljaju razgovor dok Besim čisti ulicu. Fini i kulturni mladić očito iziritiran, što nije dobio sagovornika nastavlja: “ alo bre tebi se obraćam? Čuješ li?
Gledam slušam ne verujem. Nisam mogao više da ćutim.
Sa terase obraćam se finom i kulturnom momku : “ komšija da li je ono tvoja kesa sa smećem, pored kontejnera? Koliko Ja znam smeće se baca u kontejner, a ne na ulicu, želiš li da Ja siđem i tvoju kesu ubacim u kontejner“. Pogled finog i kulturnog mladića usmeren je ka meni.
Gleda mi pogled koji je očito pun ljubavi i razumevanja, prema tom finom i kulturnom mladiću obučenom u stilu 90-tih. 20
Ne znam šta je u mom pogledu video ili pročitao, znam samo da je prekino dalji govor, napravio par koraka, mrzovoljno je nešto očito u sebi mrmljao-govorio, očito mi pozdravljajući sve po spisku, dolazi do svoje kese uzima je, ubacuje u kontejner, užurbano odlazeći sagnute glave. Dok gledam za finim kulturnim i ljubaznim momkom, čujem dobro poznat glas: “ Komšija dobro Jutro, pa ti si tu? Hvala ti komšija, ala si mu fino rekao, i vaspitao za par sekundi ( osmeh). Pogledam dole i vidim Besima. Osmeh mi na licu usmeren prema tom čoveku, kome odgovaram : “ dobro Jutro komšija, tu sam Ja, nisam hteo da Vam prekidam razgovor, a što se tiče ovog i njemu sličnih uvek komšo, kada sam tu “ . „Komšo ako si za kafu ajde gore kod mene“?!. „Komšija vrlo rado bi na kafu, ali moram da završim tvoju, i još tri ulice, drugi put“.
Stojim i dalje na terasi dok me sunčani zraci greju, gledam dole na ulicu kako Besim sa svojom zelenom kantom koju kotrlja, polako zagledajući svaki ćošak da li je čist, odlazi u drugu ulicu.
Dok zamišljeno gledam na ulicu, postavljam sebi pitanje čemu sve ovo i toliko ne poštovanje drugih ljudi i drugih poslova?!!?
Vaspitava li neko ove šištavce, ubrzane i očito umišljeno opasne momke ?!?!

Poštujući druge ljude, njihove poslove i zanimanja, time ćemo više poštovati i sebe.
Vladimir Savić

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY