ŽIVOT JE TO, MORA DA SE TRPI

0
576

Ovo nekako moram da sačuvam, plašim se da će noć, pre svanuća odneti neki detalj, da će ono što je ovaj bolnički dan učinilo posebnim negde nestati i da sve to s novim jutrom neće biti tako poučno, životno i nadasve smisleno. Zato u nedostatku papira i pera nabadam slovo po slovo na telefonu nadajući se da ću tako da sačuvam ovu današnju životnu dragocenost.
Treći je bolnički dan na četvrtom spratu. U jedinoj ženskoj sobi starica Ibi i ja. Ona madjarica sa slabim srpskim jezikom ja srpkinja sa nikakvim znanjem madjarskog. Ali već tri dana mi pričamo, ona meni o svom životu, prvom braku, mužu homoseksualcu, njenom divnom sinu, unucima, praunucima, svojim sestrama, o bolestima njenim, a ja o mojim…Baka kojoj se na njenom 86 godina starom licu, na kome su se nanizale bore, ostalo samo nekoliko zuba, retka bela kosa koju, kaže sama šiša kako hoće, zadržala samo sen dobrote, ponavlja „ko hoće taj se i razume“. Brzo sam shvatila da je iza ove za krevet prikovane starice skoro devet decenija ispinjenih teretom, mukom, teškom borbom kakvu život, čini se, nameće samo dobrima, se proteže jedna radost, jer ona s posebnim sjajem u očima izgovara „moj sin“, kad priča kako je pazi, kako se šali sa njom kad kaže „moja je mama mlada žena“. Zna ona da nije ali od sina voli to da čuje. I kad joj sin dodje u posetu s njenog lica nestane ona bol, pa i one silne bore od radosti kao da se ispeglaju.pričaju oni, ja ih ne razumem ni reč ali čitam im s lica sreću što imaju jedno drugo. Kad posete odu ostanemo baka i ja i nastavljamo gde smo stale. Ona me uči da borojim na madjarskom, da kažem dobar dan, izvinjavam vam se, sigurno ću doći i još štošta.
Danas se naše druženje u maloj bolničkoj sobi od jutra nije mnogo razlikovalo, ja sam joj dodavala šta joj je trebalo sipala čaja i vode u njenih pet uredno poslaganih plastičnih čaša na bolničkom stočiću, razgovor nam je s vremena na vreme prekidao užasan bol koji smo trpele dok terapija ponovo ne bi učinila svoje. U jednom momentu primetih da grč na njenom licu nije od bolnih kukova i ostarelog tela koje je svakim trenom izdaje, upitah je da li mogu da joj pomognem. „Koji je sat“ progovori ona. Pogledam na mobilni, ono 13,38. Nije puno, kažem joj, jutro se nekako baš oteglo i da ćemo još mnogo toga skuvati do uveče. Ćutala je glave sagnute u grudi i samo je tiho izgovorila „moj sin neće doći“. Hoće, ote mi se nekako glasno i upravo to je trgnu. Ispričala mi je kako je trebao da joj donese lek ali ga nije našao, a pod Gradskom kućom mora da ga bude, jer oni imaju svakojakog leka. Počela je da sumnja u sina a onda kao da sebe bodri poče da mi priča kako je doživela nervni slom kad joj je majka umrla u 61. godini i da se seća kako se tresla, da se i sad naježi od te drhtavice ali je njen sin držao čvrsto zagrljenu i rekao „to je, majko, život, mora da se trpi“. I ona je trpela.
Prošao je ručak, pa terpaija, baka je zapevala, obožava Cunetove pesme, priča da je vesele prirode, voli slavlja. Nekako je ponovo oživela. Uzdahnula bi povremeno, teško, ali se u sobi stalno nešto dešavalo, pa joj je skretalo misli.
Došao je doktor, ona mu je objašnjavala kako njen sin nije našao potreban lek i da će se on sigurno još potruditi. Doktor je shvatio i rekao starici da može i bez tog leka da joj pomogne, ona mu se najlepše zahvalila. Došle su sestre, okupale staricu nežno kao što bi svoju baku, udahnule joj malo svežine u ovaj dan ali starica nije mogla da prestane da čeka. Sve posete su odavno završene i ona svesna vremena i da se pred vratima već čuje zveckanje tacni s večerom, reče “ moj sin sigurno neće doći, on je sada sa svojim društvom“. Teške majčine suze natopiše okovratnik njene spavaćice, a u meni se sve steže, zaplakaj se, pridjoh starici, nežno joj obrisah suze i tiho šapnuh, „doći će, sinovi nikada ne ostavljaju svoje majke. Znam, i ja imam sina, doći će“. Sestre su se smenile, počela je ona večernja, na hodniku se začu žamor “ ne može sada u sobe“ ljutile su se sestre. krenuše do pacijenata u sobu do naše i čim zamakoše u našu sobu udje on. Sin, uzviknuh, a on mi s prstom na ustima pokaza da budem tiša, jer nije vreme za posete. Uvek je vreme za blagost koju donese sa sobom. Iako nepomična, dobi krila starica se podiže „sine došao si“. Jeste, došao je, doneo je lek svojoj majci, dvoje novih papuča, popravi joj prekrivač nežno se nagnu onako elegantan u beloj košulji i uredno vezanoj kravati i spusti usne na njeno čelo. Udahnu joj život makar on bio još samo jedan dan i ode da ne pravi probleme što je došao u nevreme. Ona osta diveći se svojim novim papučama mekanim kao njena duša sa utisnutim srcima koje je podsećaju da sinovi ne ostavljaju svoje majke ni onda kad one ništa ne mogu da im pruže.
Tanja Milošević

 

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY